petak, 18. siječnja 2013.

Aca Lukas - Biografija

Organista i pjevač Aleksandar Vuksanović dobio je nadimak Aca Lukas jer je sredinom osamdesetih godina svake noći svirao i zabavljao mlade na poznatom splavu i diskoteci Lukas, na novobeogradskom Ušću. Kao sjajan muzičar, izvođač i šoumen, bio je najaktuelniji zabavljač beogradskih diskoteka, barova i noćnih klubova. Znao je po cijelu noć da zabavlja goste i imao je sjajan repertoar jer je svirao sve - od rokenrola, popa, disko zvuka, pa do ortodosknih narodnjaka.

“Paje, paje, paje”, to sam počeo da govorim još kada sam imao tri godine, kada sam, u stvari, prvi put pokazao afinitet ne toliko prema muzici koliko prema bakšišu. Bili smo na nekom ispraćaju i ćale me je držao u krilu, krenula je muzika, a ja sam sve vreme gledao u orkestar i tražio mami i tati da mi donesu moju harmoniku. To je bila neka dečja harmonika na kojoj, naravno, ne može da se svira, ali kad god su dolazili gosti, ja sam je razvlačio po kući. I pošto su moji hteli da budem atrakcija, dali su mi moju harmoniku, ali ja u tom trenutku nisam hteo da sviram. Nisu znali u čemu je problem sve dok nisam počeo da vičem: “Paje, paje, paje.” Prvo im je trebalo vremena da razumeju šta hoću, a pošto sam video kod harmonikaša pare, tek kad su mi gurnuli novčanicu, počeo sam da razvlačim harmoniku. Još kao dete bio sam nemiran i nestašan. Prohodao sam već sa devet meseci, pa tek onda propričao. Stalno sam se lomio i povređivao, ali sam, s druge strane, bio veoma dobar u školi.  

Na svu sreću nisam bio taj kog su svi gazili i maltretirali. Nisam ni ja bio baraba. Više sam koristio svoj um nego snagu, mada sam se uvek družio s tim nekim tvrđim tipovima. Bilo je, naravno, tuča kao što je, na primer, škola protiv škole, i tu sam uvek učestvovao. Živeo sam na Karaburmi i išao u školu “Filip Višnjić”, pa smo se tukli protiv škola “Jovan Popović” i “Jovan Cvijić”. Zakazivali smo okršaje, ali isključivo zbog fudbala koji smo igrali jedni protiv drugih. Odrastao sam u kraju i u vreme kada si mogao napolju da ostaneš do dvanaest sati uveče, samo vikneš kroz prozor svojima i nema brige.

To je bilo ono vreme kada nije bilo rešetki na vratima, a ceo kraj su obezbeđivala dva pozornika koja su šetala po celu noć. I s njima smo imali anegdote, ali to već kada sam malo porastao. Bila nam je glavna fora da se s koncerata koji su se održavali na Trgu vraćamo peške kući. U to vreme su ispred samoposluga donosili i ostavljali kiselo mleko, jogurt i ostale mlečne proizvode i onda smo mi došli na ideju da to krademo. Jednom, vraćamo se mi tako s punim rukama i džepovima, nismo imali više gde ni da trpamo sve to, i nailazimo na pozornike koji se šetaju krajem i pitaju nas: “Momci, odakle vam to?”, a mi mrtvi hladni, iako u to doba još ništa nije radilo, odgovorimo: “Kupili.” Za divno čudo, smislili su nešto pametno, naterali su nas da popijemo sve to da nas ne bi prijavili. Šest dana smo imali retku stolicu, ali stvarno su nas petoricu-šestoricu, koliko nas je bilo, naterali da popijemo sve, do poslednje kapi.

A kada je već malo porastao, kako reče...

Nikada ja nisam porastao baš toliko mnogo... Više sam vremenom odrastao...
Ipak, nikada nije imao kompleks zbog toga.

U školi sam spadao u srednju visinu koja, doduše, teži ka nižem. Nekako valjda svako od nas to svoje što ima voli na neki svoj način. Gledam sada one momke koji imaju po dva metra, pa nađu devojku koja je jedno četrdeset centimetara niža, to mi nikako nije jasno. Nikako ne mogu da zamislim scenu kada se to prenese u intimne odaje. Ja sam ipak zadovoljan svojim rastom. Ili nerastom, kako god hoćete. Devojke su uglavnom bile tu negde oko mene. Nikada ih nisam birao po visini. Taj kriterijum mi je verovatno bio urođen. Nikada nisam razmišljao o tome. Verovatno je bilo mnogo tih za glavu viših od mene koje bi mi se možda i dopale, ali čim vidim da mi je pogled pod uglom, tu nema mnogo razgovora.


Prvi poljubac
Sećam se kada sam se prvi put poljubio. To je bio strašni sud. Nikada ga neću zaboraviti. Bio sam tada još u osnovnoj školi. Kao i u svakoj školi, postojala je jedna devojka koja je bila najbolja od svih. Ona je već počela da fura s momcima, u naše vreme se još furalo, i ja sam tu bio četvrti ili peti na listi onih koji su uspeli tu devojku da profuraju na jedno pet dana. Imao sam ja tu neku šmekersku žvaku, ali nikada do tada nisam se poljubio u usta. Bio sam klinac i to mi je sve bilo potpuno strano. Nisam znao kako se to radi, ali kada mi je ona plastično objasnila, posle dva minuta, ma ne znam ni da li je toliko prošlo, lagao sam da moram odmah da idem i otrčao sam kući.

Jedva sam čekao da stignem i legnem pod tuš. Bukvalno sam stavio tuš u usta. Nisam znao da će ona tako to, taj jezik... Gledao sam na filmu, ali sam video da to ide drukčije. Nisam uopšte mogao da se saberem dobra dva-tri sata. Ljudi možda kriju ta iskustva, ali niko ne može da me ubedi da je to bilo nešto lepo. Traumatično sećanje, mada je posle sve to išlo mnogo lakše. Bio sam od onih klinaca koji sednu da jedu i pitaju da li je neko dirao njihovu viljušku, da li je neko već nešto jeo iz njihovog tanjira, da li je ovo, da li je ono, takva su sada i moja deca. I zamisli, odjednom dođeš u situaciju da ti neko stavi jezik u usta. Ijao...

A mogao je da bude fudbaler
Završio sam srednju muzičku školu. Niža i srednja muzička traju ukupno deset godina. U drugom osnovne krenuo sam u prvi razred niže muzičke škole, a onda sam davao po dve godine za godinu dana jer sam se pokazao kao priličan talenat za klavir. Dobijao sam čak i nagrade i imao koncerte sa simfonijskim orkestrom. Profesori su hteli da se upišem i na akademiju, a moje to nije zanimalo, pogotovu ne oca, koji je ceo život slušao gusle i uopšte nije bio stručan za sve to. Čak je i propatio u životu jer je želeo da sviram harmoniku, ali od kada su mi kupili klavir, više u životu harmoniku nisam pogledao. Tata je bio građevinski inženjer, predavao je i na fakultetu, kasnije je bio šef odseka za klizišta za celu staru Jugoslaviju. Projektovao je i mnogo brana. Stvarno je bio stručnjak.

Majka mi je hemijski tehničar, ali to nikada nije radila, uglavnom je čuvala mene. Nisu bili strogi, mada me je keva i tukla kao vola u kupusu dok se nisam otrgao, a to je bilo vrlo kasno. Ona je htela da završim fakultet, da imam neku sigurnost, a ja sam bio već debelo popularan kada je ona pričala: “E, sine, znaš, a radni staž...” Ali, to su roditelji koji ti žele sve najbolje. Igrom slučaja, na kraju je sve ispalo kako treba, pa smo sada svi srećni i zadovoljni. Inače, sve vreme sam igrao fudbal u OFK Beogradu. Mnogo volim fudbal i bio sam stvarno mnogo dobar, ali se sve poklopilo s pričom kada sam počeo da radim i od fudbala sam odustao. A mogao sam da postanem fudbaler. Prvo sam upisao Sedmu beogradsku gimnaziju, koja je bila mnogo teška, tu su radili oni pravi stari gimnazijski profesori, ali sam tu izgurao vrlo dobar uspeh, mada sam u osnovnoj bio vukovac. Doduše, i to u osnovnoj bilo je do petog, a onda se ovo ostalo šlepaš na staru slavu. Glupo im da ti daju četvorku da ne bi kvarili ostalo. Znam da nikada nisam mogao da budem vukovac jer iz likovnog ne bih mogao da imam ni dvojku, ni jaje ne znam da nacrtam. Tu sam završio drugu godinu, s dobrim uspehom. E, onda sam se upisao u građevinsku školu, što zbog ćaleta što zbog toga što je komšinica bila zamenik direktora i psiholog, tako da sam prvu godinu sve radio samo u školu nisam išao.

- Bio sam organizator palilulske školske olimpijade i tu sam kao nešto i svirao. Igrao sam košarku za školu. Ja sam metar i žilet, ali samo da ne idem na nastavu. E, onda je mama došla na razgovor, da popije šećer i vodu, jer sam od četrnaest predmeta iz trinaest imao kečeve. Otišao sam ja sve to da ispolažem, ali sam u devet sati imao šest ispita i nisam znao na koji da odem, pa sam otišao kući. Naravno, prešao sam na vanredno. Mama je i dalje bila u iluziji da ću ja to završiti. Tada sam počeo da radim i da se mangupiram. Dolazio sam taksijem u školu, svaki dan sam bio drukčije obučen, stavljao sam čak i neki mini-val, bio sam potpuno ekstravagantan. Pravio sam se važan pošto sam imao dosta love. Čak sam u prvom tromesečju počeo i da učim. Ali, došao sam da odgovaram, a profesorka koja me je izvela na tablu posle jedne bubalice kaže: “Bravo, Vuksanoviću, stvarno si znao, ali evo tebi jedan s tačkom nagore da se vidi da ide ka dvojci”, a stvarno sam znao, sećam se kao da je juče bilo. Rekao sam joj: “Dajte vi meni dvojku s tačkom nadole, pa nek ide gde hoće, samo meni keva da vidi dvojku u dnevniku.” Međutim, pošto nije htela, morao sam da uradim nešto. Imala je svežanj od 30 ključeva u vratima. Uzeo sam ga, zaključao celo odeljenje i otišao. Ona me gleda kroz prozor i viče: “Vuksanoviću, vrati te ključeve!”, a ja se okrenem, pogledam je, podignem rešetke od kanalizacije i bacim ih. Tu se moje školovanje završilo.

Hard folk
Ne mogu da odam sve iz svog života pošto pišem knjigu. Već sa šesnaest-sedamnaest počeo sam da radim, i oni poljupci, to je sve postalo po automatizmu. Tada su došli na red splavovi, noćni život, pare, slava. Tada je postojala “Duga”, gde su dolazili svi, a mi klinci tada smo pričali samo o tome. Posle godinu dana našao sam se na vratima tog lokala u koji je dolazio ceo džet-set iz cele bivše Jugoslavije, od Zdravka Čolića, kog sam gledao kada me je baba vodila u dom kulture i sad odjednom sedim pored njega. Polako sam počeo da ulazim u te priče noćnog života. Lepo sam se provodio, bilo je tu i žena, i starijih i mlađih, sve to ide u rok službe. Tada sam već radio na splavovima, pa sam i ja sam držao splav, pa je krenuo “Lukas”, u međuvremenu i Viktorija. Bilo je turneja, to je bila sjajna priča. To je bio taj rokenrol. I sve sam ja to prošao sa dvadesetak godina. Da ne bude kao u “Vidimo se u čitulji”: “Što mi proživimo za jedan dan, jedan normalan čovek ne može...”, ali sa dvadeset jednu godinu već sam imao priču koja je bila zavidna, mada se danas smejem na sve to. Lepo bi bilo da se vratim u to vreme, ali s ovom pameću. Ja stalno razmišljam o tome, jer kada se setim šta sam tada sve radio, nekada me je stvarno sramota. Kasno sam snimio prvu ploču. Imao sam dvadeset šest godina. Da sam ja bio frontmen s Viktorijom, ne bih izdržao sve to, tako da je super što sam tu popularnost doživeo a da nekako nisam bio na udaru. Ne možeš u tim godinama da izdržiš. Meni se desilo da sam bio jedna rupa koja je svirala, ali da nije ni poslednja ni prva. To je, u stvari, najbolje, da sam bio prva, ne bih izdržao. Imao sam sreće što je bilo tako.

A onda narodnjaci
Ja volim svaku vrstu muzike. Kod kuće se slušalo sve. Keva je volela i znala da svira klavir, a s druge strane, slušala je i Miroslava Ilića, pa ode na koncert od pet, sakrije se iza sedišta i ostane i na onom od osam da ne bi plaćala dve karte. I Tozovac se slušao. Ja sam, opet, s druge strane, voleo rok i tako se to sve izmešalo. Na svom splavu imao sam svoje verzije svih tih pesama i to je taj moj stil koji sam izgradio. Ljudi koji dolaze na moje nastupe znaju kako to izgleda i da su to, u stvari, rok koncerti. Muzika je takva kakva je i ta koja je trenutno popularna, ali ja sam izgradio svoj stil da sve to uklopim. Rokenrol je, u stvari, energija, a na našim koncertima je ima. Neki rokeri kažu da sam se prodao, ali moraš da znaš da upakuješ to što radiš s tim da možeš i da živiš, jer oni se nisu ni prodali, a ostali su rokeri na papiru, nisu ni svirali. E, u tome je razlika, zato spojiš sve to i izgradiš svoj stil, uz to i egzistiraš, i eto. Ne vidim gde je kod njih tu taj rokenrol. Ja sam ostao u muzici i dosledan sebi.

Ovog sjajnog muzičara vidjela je rokerka Snežana Mišković Viktorija i odmah ga uzela u svoj bend. S kraja osamdesetih i početka devedesetih godina (pred rat), Viktorija je bila prilično popularna pa su pravili koncerte širom bivše Jugoslavije. Aca je svirao kraj svoje šefice ali i Mladena Vojičića Tife i Dine Dvornika, kao njihovih gostiju na koncertima. Zajedno su pjevali i družili se, ali i učestvovali u narkomanskim seansama, gdje su prednjačili Dino i Tifa.

Tek 1995. godine kolege su natjerale Acu da snimi prvi CD i pjesma Kuda idu ljudi kao ja postaje pop-folk hit. U tom spoju pop muzike, roka i narodnjaka, Aleksandar Radulović Futa i Marina Tucaković, pozajmljujući muziku iz Grčke, Kipra i Turske, prave mu naredne godine hit-album, sa hitom godine, pjesmom Pesma od bola uz, takođe plagijat-numere Lična karta, Ja živim sam, Rođendan, Nije ti ovo Amerika itd. Aca 1999. stiže i do prvog trijumfalnog koncerta u beogradskoj hali Pionir pred oko 9000 mladih. Poslije turneje po zemlji osvojen je i stadion Tašmajdan. U međuvremenu, Aca za inostrano tržište izdaje dva albuma sa živom svirkom u kafanama koje tako voli. Iako je riječ o odličnom muzičaru, on je prvi pjevač koji je uspio sa mješavinom folk-popa i sa ukradenim pjesmama iz Grčke, Turske, Kipra, Iraka itd.

Zbog raskalašnog života, previše vremena provedenog u kockarnicama (Aca je priznao da je na kocki 2 miliona maraka!), kombinaciji alkohola, heroina i kokaina, nestao je sa scene. Poslije gostovanja u TV emisijama, pod dejstvom narkotika, uz skandalozne izjave, Aca se zamjerio mnogim kolegama. Na sreću, poslije drugog braka čvrsto je odlučio da prestane sa drogiranjem i kockom. Ne zna se da li se otarasio poroka kocke, ali se zna da je poslije liječenja u jednoj švicarskoj klinici prekinuo sa drogiranjem.

Zatvor sa pet zvezdica
Alkohol i poroci bili su neizbežni.
– Do dvadeset i kusur godina nisam bio sklon alkoholu. Sećam se i prvog pijanstva kada su me drugari odneli kući. I sećam se kao da je juče bilo, doneli su mi na poklon broj 16 koji su ukrali iz autobusa, a koji je asocijacija na Karaburmu. Ležim je tako u krevetu i ona šesnaestica mi se vrti gore-dole, ne znam šta me je snašlo. Keva se tada uplašila da me neko nije izbo, ne zna šta se desilo, ja komiran ležim, a onda su me odveli i na ispiranje. Ni dan-danas ne mogu da pomirišem onaj “Badelov” konjak. Fuj. Nisam alkoholičar, ali volim da popijem. Uhvatio sam nekoliko puta sebe na turnejama da viski pijem kao da sam žedan i onda se samo saberem i kažem sebi da to nije dobro. To vodi ka stadijumu: dajte mi jedan akva čivas, super. O porocima ne mogu da balavim više. Ne mogu više, povraća mi se od te priče. Šta više o tome da kažem? Bilo je tu svašta, ali reći će ljudi, šta ovaj Lukas sere više.

Zatvor je bio logičan sled događaja.
Od svega što sam u životu loše doživeo, falio mi je samo zatvor, pa sam i to doživeo. Krajem devedesetih godina javne ličnosti, naročito pevači, poznavali su ljude s one strane zakona. Mi smo pevali, a oni su izlazili. Ne mislim na ljude koji su pucali po ulicama i krali, već na one koje sam viđao na televiziji. Širok je dijapazon značenja tih reči “s one strane zakona“. Dođu, imaju lovu, pa se istresu, a sutra na televiziji pričaju kako imaju platu sto evra. I poznavao sam takve ljude, svirao na rođendanima, krštenjima i ostalom. Onda se desilo ubistvo premijera, a ja sam, ispostavilo se, poznavao neke ljude koji su učestvovali ili nisu učestvovali u toj priči, i eto. Kada je krenula hajka, krenula je prvo na Cecu, pa na mene. Uhapsili su nju, a onda su mene tražili, pa nisam bio kod kuće. Bilo je tada preskakanja ograde, merdevina i svega ostalog. I jedan dan otišao sam u policiju da vidim zašto su me tražili. Našli su mi pokvareni pištolj koji je stajao u nekoj ženinoj tašni. I tada je krenulo ispitivanje: “Što si pevao onome na krštenju deteta”, “Što si onome pevao...” Na to sam im, naravno, odgovorio vrlo jednostavno: “Pevao sam zato što sam pevač, a pevač obično negde peva. Da sam kuvar, možda bih kuvao.” Rekao sam tada jednom policajcu: “Je li, šta bi bilo da sam te ja zvao da ti kažem da me ovaj zove da pevam kod njega, pa da ga ti pozoveš da mu kažeš da me ne dira, šta bi ti uradio, pozvao ga? Ne, nego bi me još i odvezao da pevam kod njega.” A taj skup na kome sam pevao obezbeđivale su tri interventne brigade.

I na kraju, kad sam izašao iz zatvora, posle ta četiri meseca, ja sam im zahvalio. Nikada se nisam tako naspavao. Bio sam u spidu i u ludilu i baš sam se odmorio. Bio sam dva meseca u CZ-u. Dođu malo oni čuvari, pa kao: “A, Lukas, eto da vidiš, sad si gore, sad si dole”, a ja njima na to kažem: “Dobro, ja sam sad dole i u zatvoru dva meseca, tri, pet. A ti si ceo život. Šetaš se hodnikom, a ja barem imam gde i da legnem.” Posle toga su me prebacili u Padinsku skelu, gde je već bilo kao u Vrnjačkoj banji. Nije prijatno kada si u zatvoru, daleko bilo, ali tada sam naučio nešto. Nisam bio ni u vojsci i mislio sam da ću, kada me negde budu zatvorili, umreti. Međutim, tada sam naučio da živ čovek može da izdrži sve. Sve što misliš da ne možeš da izdržiš, možeš. Ma tamo sam redovno jeo, vežbao i izašao sam odande zdrav i psihički jači. Nisam pristalica stereotipa i onog “što te ne ubije, to te ojača”, ali hteli su da me sjebu, a u stvari su mi učinili uslugu.

Iako mu je u životu bilo i teško, nikada nije plakao.
Zaplačem samo kada gledam film. Svaki čovek ima emocije. Dođe mi tako ponekad, ali mislim da su filmovi i pravljeni da bi ljudi plakali. Ima onaj neki film kada sin ima tatu boksera, davno sam to gledao, ali nema šanse da ne zaplačeš kada vidiš kako tata boksuje za sina da bi mu sve obezbedio, i na kraju umire. Više može da me rasplače film nego neke realne situacije. Nemam vremena da plačem. Gledam kako što pre da se iščupam iz loše situacije da bih se ponovo smejao. Otac mi je umro, a ja se nisam rasplakao na sahrani. Jednostavno, nisam taj tip. Oca sam stvarno mnogo voleo, ali to je život. Više volim da se smejem nego da plačem.
Oženio sam se vrlo mlad. Imao sam dvadeset jednu godinu. To je ta neka mladalačka ljubav kada više nismo znali šta da radimo, pa kao ajde da se venčamo. Ona je tada bila i trudna, i kao eto, taman. Ali ne kajem se ni zbog čega. Sada sam u trećem braku. Nigde ne piše rok trajanja, sve je to život. Kao, tamo se zakuneš na vernost, pa moraš da budeš u braku. Iz prvog braka naučio sam mnogo. Tada sam prošao sve te ludorije jer sam imao ženu koja je sedela kod kuće, čuvala decu, prava balkanska varijanta.

Skontao sam da ne valja, ne ona, nego taj spoj. Nikada nisam imao ljubavnicu. Kada sam se zaljubio, došao sam i ostavio ženu. A ne može čovek da se zaljubi ako je sve u redu. Ne mislim da sam nešto ružno uradio time što sam se zaljubio. A najsrećniji sam što sam mlad otac. Imam ćerku koja sada ima devetnaest godina. Imam i sina koji ima petnaest i sina koji ima deset, a ja imam četrdeset jednu godinu. To je najlepša stvar iz cele priče. Drago mi je što s njima mogu da imam i taj prijateljski odnos, jer mene je otac dobio u trideset sedmoj godini i to više nije jedna generacija, to su već dve generacije i nije to to. Velika je to razlika, ali da se razumemo, ja planiram da imam još jedno dete. Ostalo se sve o meni zna – kaže poznati folker Aca Lukas.


2003. Aca Lukas je lišen slobode i osuđen na 4 meseca jer je bez dozvole posedovao pištolj. Napravio je pauzu u karijeri od 2003. do 2006.godine jer je imao problema sa kockarskim porocima i narkoticima. Pocetkom 2009. u Beogradu je ranjen iz vatrenog oružja u nogu, ali je, iako je bio meta atentata, uspeo da se oporavi.

Pred velikim brojem ljudi odrzao je koncerte u “Pioniru”, a u “Areni” je 3.11.2011. uz najverniju publiku i prijatelje sa estrade proslavio svoj 43. rodjendan. 25 hiljada posetilaca ovog dogadjaja potvrda su njegove uspesne karijere.

Obožavatelji i publika željno očekuju Acin estradno-diskografski comeback. Nadamo se da će uskoro Aca Lukas uspješno nastaviti druženje sa muzikom.

Nema komentara:

Objavi komentar

Incrase your Site/BLog traffic